ЗАШТО ПРАВИМО СЕЛФИЈЕ?

Немојте ми само рећи да никада нисте узели аутопортрет односно селфи. И још само да ми кажете да не знате ни шта је то?

То је данас можда основни смисао боравка људи на друштвеним мрежама.

Руски психоаналитичар Андреј Рокохин, упитан о појму "Селфи" покушао је да објасни смисао, зашто људи раде селфије и постављају на друштвене мреже.

Главна карактеристика јесте фокус на друге људе.

Они који се активно фотографишу, то раде из разлога да би поделили портрете на друштвеним мрежама, а потом да покупе повратне информације од пријатеља.

Сами се сликају у разним позама, преносе своје расположење, мимиком, деле битне догађаје.

Појединци ће признати да је то за њих свакодневни ритуали, без значења. А значење по овом руском психоаналитичару је и те како природно.

За људе који се не усуђују показати своје унутрашње стање у обичном животу. Камера и телефон постају сигуран посредник где имају храбрости да се отворе и покажу све богатство својих емоција.
Да би то урадили неморамо имати нечију пажњу нити нечије одобрење. Само је довољна идеја, фантазија је важна: Они су ме разумели или ја сам цењен-а.

Сви ми живимо у неком нашем унутрашњем простору сопственог света. Реалан свет је вишеслојан, суровији.

Лажно ја:

Не представљамо се свету какви јесмо већ онако како замислимо да нас очекује околина. Па чак и када се разбарушени и непривлачни сликамо, желимо да се покажемо да смо посебни.

Потврда постојања:
Када ширимо фотографије на друштвеним везама, ми у ствари изјављујемо: ! Ја постојим" и потребан нам је неко да нам одговори и да на тај начин одржава наше присутство у њему. Коментари су управо тражена потврда да смо важни.

Мало дете је свесно свог постојања кроз комуникацију са мајком. За њега је мајка цео свет. Ако не разговара са њи и не додирује га, дете почиње да мисли да га мајка одбацује, да јој није потребно.

Ово је озбиљан тренутак када се у одраслом добу почнемо понашати као мала деца, стално жедни нечије пажње, све више делимо своје портрете и све више постајемо несигурни у себе и све већа потреба да нас неко "воли".

На крају се не може рећи да је снимио себе нешто лоше, ал га треба доживети као креативност, а не као зависност за потврде да смо некоме важни. Важно је поставити и разумети границе.

Андреј Рокохин, доктор психологије, шеф мастер прграма из психоанализе и психоаналитичког пословног саветовања на ХСЕ.

ЗА ВИШЕ ИНФОРМАЦИЈА КЛИКНИТЕ НА СЛИКУ