Nemojte mi samo reći da nikada niste uzeli autoportret odnosno selfi. I još samo da mi kažete da ne znate ni šta je to?
To je danas možda osnovni smisao boravka ljudi na društvenim mrežama.
Ruski psihoanalitičar Andrej Roccokhin, upitan o pojmu "Selfi" pokušao je da objasni smisao, zašto ljudi rade selfije i postavljaju na društvene mreže.
Glavna karakteristika jeste fokus na druge ljude.
Oni koji se aktivno fotografišu, to rade iz razloga da bi podelili portrete na društvenim mrežama,a potom da pokupe povratne informacije od prijatelja.
Sami se slikaju u raznim pozama, prenose svoje raspoloženje, mimikom, dele bitne događaje.
Pojedinci će priznati da je to za njih svakodnevni rituali, bez značenja. A značenje po ovom ruskom psihoanalitičaru je i te kako prisutno.
Za ljude koji se ne usuđuju pokazati svoje unutrašnje stanje u običnom životu. Kamera i telefon postaju siguran posrednik gde imaju hrabrosti da se otvore i pokažu sve bogatstvo svojih emocija.
Da bi to uradili nemoramo imati nečiju pažnju niti nečije odobrenje. Samo je dovoljna ideja, fantazija je važna: Oni su me razumeli ili ja sam cenjen-a.
Svi mi živimo u nekom našem unutrašnjem prostoru sopstvenog sveta. Realan svet je višeslojan, suroviji.
Lažno ja:
Ne predstavljamo se svetu kakvi jesmo već onakvi kako zamislimo da od nas očekuje okolina. Pa čak i kada se razbarušeni i neprivlačni slikamo, želimo da se pokažemo da smo posebni.
Potvrda postojanja:
Kada širimo fotografije na društvenim vezama, mi u stvari izjavljujemo: ! Ja postojim" i potreban nam je neko da nam odgovori i da na taj način održava naše prisutstvo u njemu.Komentari su upravo tražena potvrda da smo važni.
Malo dete je svesno svog postojanja kroz komunikaciju sa majkom. Za njega je majka ceo svet. Ako ne razgovara sa nji i ne dodiruje ga, dete počinje da misli da ga majka odbacuje, da joj nije potrebno.
Ovo je ozbiljan trenutak kada se u odraslom dobu počnemo ponašati kao mala deca, stalno žedni nečije pažnje, sve više delimo svoje portrete i sve više postajemo nesigurni u sebe i sve veća potreba da nas neko "voli."
Na kraju ne može se reći da je snimanje sebe nešto loše, al ga treba doživeti kao kreativnost, a ne kao zavisnost za potvrdama da smo nekom važni. Važno je postaviti i razumeti granice.
Andrej Roccokhin, doktor psihologije, šef master prgrama iz psihoanalize i psihoanalitičkog poslovnog savetovanja na HSE.
ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE NA SLIKU